Danas sam prvi put gledala Svetislava Basaru. Pročitala sam njegove dve knjige, jednu baš davno i jednu skoro (i ni u jednom od ta dva perioda me nije kupio kao pisac). Slušala sam kako ima kuću u jednom sremskom selu, kako voli kafanu i kako je alkos. Znam da je bio ambasador negde. I sad ga prvi put slušam i to na HRT-u. I čitam komentare ispod emisije.
E sad, Basara je jedan od onih harizmatičnih ljudi, a problem sa harizmatičnim ljudima je što te začaraju pa ti ono što pričaju deluje i tačno i moguće. Basara je takođe i pisac pa zna da priča i ima tu auru obrazovanog i mislećeg čoveka, a to je nešto što se danas retko viđa na TV-u pa deluje i unikatno, kao ostatak nekog starijeg vremena. Basara dosta i generalizuje pa zamera Srbima što veruju u mitove. Srbima zamera i to što ih je lako izmanipulusati pa navodi primer iz 99. godine kada su poverovali medijima da će oslepeti od pomračenja sunca, a toga se većina nas, verujem, seća.
I sad, ako neko obrazovan, bistar i direktan ukaže na očigledne mane svog naroda, odmah se proglasi srbomrscem. To što neko želi (a želi čim priča o tome) da mu narod bude zdrav u glavu, misleći i svestan naziva se mrznjom prema njemu. To što neko naziva stvari svojim imenom i citira Ilariona Ruvarca, istoričara, koji je rekao: “Pravljenje države na lažima ne može dobro završiti.” naziva se izdajništvom.
Ako je Basara srbomrzac, onda su oni Srbi koji se u sve razumeju i vole mitove valjda srboljubci.
(I ovo je tačno onaj momenat u kom padaš pred očima ostrašćenih sunarodnika, a svi znamo gde nas je ostrašćenost dovela)
” Tako se dogodilo ne zbog nepravde ili zbog loše sreće, nego zbog pogrešnog postupanja.”
