Kada je Vladan Đorđević pokretao časopis Otadžbina, tražio je Đuru Jakšića da mu napiše pesmu za prvu stranu prvog broja. Našao ga je u kafani i, legenda kaže, Đura je napisao pesmu te iste večeri, tu u kafani. Pesmu Otadžbina.

Danas, kad đacima kažete da napišu sastav na temu Otadžbina, oni vas gledaju kao da nešto nije u redu sa vama.

Tako je mene šefica našla u kafani i ja sam se setila, ne znam zašto, te priče.

Zašto je danas teško pisati o otadžbini?

Zato što hrast na Fruškoj gori prodaju italijanskom fabrikantu (“investitoru”-važi)?

Zato što prodate reke Stare planine pretvaraju u MHE?

Zato što je zatvorena glavna železnička stanica u glavnom gradu pa ni građani Srbije, ni stranci ne mogu čestito da stignu u njega?

Zato što na TV gotovo uopšte nema obrazovnih i kvalitetnih programa pa se deca vaspitavaju na rijaliti programima?

Zato što je u ovoj otadžbini laganje i vređanje obavezan deo javnog govora?

Šta danas napisati o otadžbini?

Kako biti Đura Jakšić 2019?

Đura koji je sa 16 godina učestvovao u Revoluciji 1848.

Kako Đuru objasniti današnjim šesnaestogodišnjacima?

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име